Жичка младост која вером, љубављу и посвећеношћу дотиче срца

ПРОСЛАВА ЂАЧКЕ СЛАВЕ СВЕТОГ СИМОНА МОНАХА У МАНАСТИРУ ЖИЧА

 

У светом и молитвеном амбијенту манастира Жиче, на месту где се вековима чувају вера, духовност и најдубљи корени нашег народа, свечано смо 7. октобра обележили Ђачку славу – Светог Стефана Првовенчаног, првог српског краља и великог светитеља.

У присуству свештенства, високопреподобне игуманије мати Јелене и часног сестринства манастира Жиче, родитеља, наставника и бројног верујућег народа који се тога дана нашао у овој светој обитељи, наши ученици осмог разреда приредили су свечан и надахнут програм који је превазишао оквире школске приредбе и постао истински сусрет вере, историје, младости и духовних вредности.

Директорка школе Јелена Ђаловић обратила се присутнима и посебну захвалност упутила игуманији мати Јелени и њеном сестринству, које нам је са љубављу отворило врата ове древне светиње и омогућило да Ђачку славу прославимо на месту које за наш народ има непроцењив духовни и историјски значај. Директорка је упутила честитке мати игуманији и сестринству поводом ктиторске славе манастира и честитке нашим осмацима поводом Ђачке славе.

Наши осмаци учинили су нас истински препоноснима. Својим држањем, наступом, искреном вером, посвећеношћу и зрелошћу показали су да се најлепше вредности не уче само из књига, већ се носе у срцу и сведоче делима. Сигурни, ведри, достојанствени и сабрани, они су пред свима нама показали лепоту васпитања, снагу заједништва и племенитост младости која зна да поштује своје корене и препознаје вредност духовног наслеђа.

Њихов наступ, испуњен дубоким смислом и искреном емоцијом, дотакао је срца присутних. А да то нису биле само лепо изговорене речи, већ поруке које су заиста пронашле пут до људске душе, посведочиле су и сузе радоснице у очима оних који су програм пратили. Били су то тренуци у којима су се понос, радост, вера и љубав слили у једно, остављајући успомену која ће се дуго памтити.

Драмски текст Од круне до крста,који прати живот Светог Стефана Првовенчаног и његовог духовног пута од владара до монаха Симона, написала је наставница српског језика Драгана Ђурић, акроз снажне дијалоге, надахнуте поруке, симболичне сцене и молитвене тренутке, ученици су оживели причу о човеку који је носио краљевску круну, али је на крају свог земаљског пута препознао да су вера, смирење, љубав и служење Богу и ближњима вредности које надживљавају сваку земаљску славу.

Посебно снажно одјекнуле су поруке да човек није велики по ономе што има, већ по ономе што даје, да круна није само част, него и одговорност, те да је највећа победа она коју човек оствари над сопственом гордошћу. Ученици су нас подсетили да свако од нас има своју „круну“ коју треба да научи да спусти пред Богом, као и свој задатак да свет учини бољим добром речју, добрим делом, опроштајем, молитвом и љубављу.

Лепоту свечаности употпунило је ј анђеоско појање хора наших осмака и четвртака, предвођеног вероучитељком Аном Црепуљаревић, чији су гласови испунили свету Жичу вером, љубављу и молитвеном радошћу. Уз инструменталну пратњу наших осмака на бубњевима, клавиру и хармоници, музика је постала молитва.

Управо у свему доживљеном лежи посебна вредност оваквих сусрета. Наши ученици нису само говорили о вери, смирењу, доброти и духовном наслеђу – они су те вредности својим наступом приближили свима нама. Показали су да млади људи могу бити сигурни у себе, а истовремено скромни, ведри и радосни, достојанствени, вредни, а пре свега племенити и отвореног срца.

Лепо је било гледати нашу жичку младост – сигурну, ведру, вредну, васпитану и племениту. Гледати их како стоје пред светињом, свесни места на коме се налазе, озбиљности тренутка и значаја порука које преносе, била је радост и част за све нас. У њиховим лицима, гласовима и погледима видели смо оно највредније што школа може да подари својим ученицима: не само знање, већ и карактер, осећај припадности, поштовање, одговорност и човечност.

Ова прослава остаће нам у сећању као много више од свечаног школског догађаја. Била је то потврда да се традиција не чува само сећањем на прошлост, већ и начином на који младе генерације живе њене вредности у садашњости. Жича нам је тога дана била и светиња и учионица, место сусрета са прецима, вером и самим собом.

Наши осмаци су нам показали да духовно наслеђе није терет који носимо, већ драгоценост коју са љубављу чувамо и предајемо онима који долазе после нас.

На крају, остаје најлепши осећај – осећај поноса, захвалности и радости што смо имали прилику да будемо сведоци оваквог тренутка. Сузе радоснице, осмеси и тишина испуњена емоцијама говорили су више од свих речи.

Драги наши осмаци, учинили сте нас поноснима и показали да је жичка младост достојна своје светиње, своје школе и свог духовног наслеђа. Нека вас на путу одрастања прате вера, знање, смирење и доброта. Нека вам пример Светог Стефана Првовенчаног буде подстрек да будете одговорни и храбри, а пример монаха Симона подсетник да истинска величина човека живи у његовом срцу.

Са поносом и благодарношћу, чувамо успомену на дан када су наши ученици својом искреношћу, посвећеношћу и љубављу дотакли срца свих присутних.

Свети Симоне, моли Бога за нас!